Već 4.000 godina žalfija je na glasu kao čudesna biljka koja leči mnoge bolesti a kod nekih naroda je i na glasu svetosti. Starorimski naučnik i pisac nazvao je Salvi, od latinskog glagola salvum što znači spasiti – dakle: spasiteljica. Zapisano je da su je stari narodi koristili ne samo kao lek već i u raznim obredima; Egipćani za balzamovanje i mumificiranje, stari Rimljani su imali čitav obred kod njenog branja, američki Indijanci su je palili u obrednoj vatri i nosili je oko vrata pri ritualnom plesu …

Žalfija u Srbiji raste u prirodi samo u Sićevačkoj klisuri. Ovde su pronađeni primerci sa velikim brojem cvetova što je srpskog botaničara Gajića sredinom prošlog veka navelo da definiše posebnu vrstu žalfije S. officinalis subsp. multiflora. S obzirom na veliku udaljenost ovih populacija od glavnog areala na Jadranskom primorju, dugo se postavljalo pitanje njihovog porekla. Ostaci rimskog vojnog puta, iznad mesta Sićevo, nametali su zaključak da je tu dospela slučajno i raširila se na pogodnom tlu, ali su novija istraživanja genetičke raznovrsnosti pokazali da se radi o prirodnim reliktnim populacijama.

Žalfija je svoju slavu postigla pre svega bezbrojnim primerima svoje lekovitosti. Stari narodi su je upotrebljavali kao lek gotovo za sve bolesti. Nalazimo je u receptima lekara u starom Egiptu, Heladi i Rimu, a u Srednjem veku izašla je i knjiga o njenoj lekovitosti u slučajevima reume, bolesti usne duplje i grla, probavnih smetnji, upale bešike, noćnog znojenja …

Žalfija je samonikla, zeljasta biljka s kopljastim i ovalnim baršunastim listovima prekrivenim gustim dlačicama s obe strane. Raste u kamenjarima Mediterana u niskim grmovima. Mlada je svetlo zelene do ljubičaste boje, cveta u malim belim, plavim i ružičastim klasovima na vrhu stabljike koja vremenom odrveni, a životni joj je vek šest do sedam godina.

To je biljka sunca i topline, osetljiva na mraz i previše vlage pa je kontinentalci i posebno severnjaci moraju sejati i negovati. Seje se u aprilu i maju. Seme se samo malo pokrije zemljom. Može se uzgajati i iz sadnica, najbolje na mirnom i sunčanom mestu, u zavetrini.

Uspeva i kao saksijska biljka u kući, na sunčanom prozoru. Ako listovi počnu žuteti, znači da joj treba više životnog prostora, tj. mesta i zemlje. Tu se može uzgajati do leta a onda je spremna za presađivanje u baštu. Do zime će se razviti, u proleće se obrezuje. Listovi se beru pre cvetanja u aprilu, cvet se sakuplja u maju i junu. Budući da konstantno rastu novi listovi, mogu se brati tokom cele godine. Suši se u hladovini na provetrenom mestu. Cvet žalfije vole i pčele pa je tako njen med jedan od najlekovitijih.

U današnje vrijeme, posebno zadnjih godina, žalfija postaje nezamjenjiv začin u kuhinjama brojnih svetskih i domaćih kuvara. Svojim voćno-aromatičnim i intenzivnim ukusom, već u malim količinama i vrlo kratkotrajnom termičkom obradom, mnogim jelima daje specifičnu notu. Sveža je znatno intenzivnijeg ukusa i važno je pripaziti na količinu koja se koristi, jer se vrlo lako može dogoditi da preuzme ukus jela. Savršeno se uklapa s masnim mesom kao što je svinjetina, kobasica, guske, jagnjetina itd. budući da podstiče probavu. Žalfija odlično ide i uz rižota i sirna jela, a vredi je dodati i u umake od paradajza. U Velikoj Britaniji žalfija se spominje uz svinjetinu, gusku i patku, a pokazala se dobra kao nadev za spomenuto meso. U SAD-u žalfija se uz luk često koristi za punjenje ćuretine na američki dan zahvalnosti. Odličan je začin za svinjske kobasice, a Nemci je poslužuju uz jegulju. Italijani je koriste u njihovom klasičnom jelu Saltimbocca alla Romana, prže je u ulju, stavljaju na Focaccie i u palentu. Od nje se prave suptilni i jednostavni umaci za testeninu tako da se par listića polako zagreju na maslacu.